Sedam dugih godina nosila je tišinu u srcu. Ne onu praznu, već onu koja pamti — svaki pogled koji se nije dogodio, svaku ruku koja je izostala, svaku reč koju niko nije izgovorio baš za nju.
Nije bila sama zato što nije imala šta da ponudi. Naprotiv. U njoj je bilo više nežnosti nego što su neki ljudi ikada upoznali, više snage nego što je iko video na prvi pogled. Samo je birala da ne pristaje na polovično. Nije htela prolazne priče, niti dodire bez smisla. Čekala je nešto što će trajati.
I dok su drugi jurili ljubavi koje su brzo dolazile i još brže prolazile, ona je učila da voli sebe. Da sama sebi bude i oslonac i uteha. Da ne spušta kriterijume samo da bi rekla da nije sama.
Ponekad bi je zabolelo. Noći su znale da budu duge, a tišina glasna. Ali nikada nije odustala od vere da negde postoji neko ko će razumeti njenu tišinu, ko neće pobeći od njene dubine.
Njen princ nije morao da bude savršen. Samo stvaran. Da ume da voli bez straha. Da u njenim očima vidi dom, a ne izazov.
I možda baš zato što je čekala — stvarno čekala, srcem i dostojanstvom — njena ljubav neće biti obična. Biće ona prava, koja dolazi kad prestaneš da tražiš pogrešne.
Jer neke devojke ne kasne u ljubavi.
One samo čekaju ono što je vredno čekanja.
Foto: valjevonadlanu.rs
