Foto:Arhiv
Samo što su nekako osposobljeni A blokovi TENT-a nakon skandala sa loženjem blata, iz pogona je ispao B blok i to nakon dve uzastopne havarije, prvo oštećenja jednog od mlinova za ugalj u B1, a onda i zbog požara u B2.
Pre toga, imali smo revitalizaciju bloka B1 tokom septembra i oktobra.
Za sve to vreme EPS je uvozio znatne količine električne energije, što kontrolisano i planirano, tokom remonta, što vanredno i stihijski tokom kolapsa elektroenergetskog sistema.
I to se sve desilo u jednom zimskom mesecu, decembru, a čekaju nas još bar dva.
Ministarka energetike Zorana Mihajlović u nedavnom televizijskom nastupu ocenila je da umesto da EPS investira u izgradnju svojih kapaciteta, ove zime će potrošiti stotine miliona evra na uvoz struje.
„Videćemo kakvi su rezultati kad se sve završi, ali prema našim procenama, da smo sav novac za uvoz električne energije mogli da uložimo, imali bismo sigurno novu reverzibilnu hidroelektranu“, poručila je Mihajlović.
Ova energetska kriza izbacila je u prvi plan dva stara projekta izgradnje reverzibilnih hidroelektrana Bistrica i Đerdap 3, ali i svu nesposobnost Elektroprivrede Srbije i države da ih realizuju.
Izgradnja reverzibilne hidroelektrane Bistrica je prema procenama od pre dvadesetak godina procenjivana na 600 do 800 miliona evra.
Tu je projektovan kapacitet od oko 600 megavata koliko ima i RHE Bajina Bašta.
Đerdap 3 je ogroman projekat, od ukupno 2.400 megavata, čija je ukupna vrednost procenjivana na četiri do šest milijardi evra.
Stručnjaci ocenjuju da se od tada mnogo stvari promenilo, a pre svega cene građevinskog materijala i da bi trebalo opet napraviti studije izvodljivosti.
EPS je nedavno raspisao tender za izradu idejnog projekta i studije opravdanosti za izgradnju RHE Bistrica, koji ističe 28. januara koji treba da se naslanja na originalni projekat iz 1981. godine.
Nikola Rajaković, profesor na ETF-u je pre dvadesetak godina radio na idejnom projektu za ovu hidroelektranu.
„Strašno je da idejni projekat stoji 20 godina i da nije pomeren s mesta. Ja sam svim srcem za izgradnju te hidroelektrane. Njenom izgradnjom bismo poslali tri poruke. Prvo da je Srbija spremna da gradi ozbiljne energetske projekte, drugo da je spremna da gradi velike projekte obnovljivih izvora energije, jer bi reverzibilna hidroelektrana savršeno pratila velike vetroelektrane. Treće, to se mora raditi što pre, jer su termoenergetski blokovi zastarili. Recimo Blok A u TENT-u ima više od 350.000 sati rada“, ističe Rajaković za Danas.
Što se tiče Đerdapa 3 radi se o monumentalnom projektu koji bi bio od interesa za celu Evropu, ne samo za Srbiju.
„Tu bi trebalo naći strateške partnere, verovatno velike proizvođače solarne i energije vetra“, napominje Rajaković.
Što se tiče uvoza struje on ocenjuje da sve zavisi od toga kakav će biti januar.
„Nadam se da nećemo potrošiti toliko koliko je rekla ministarka. Ali ako budemo imali zimu kao što je bio februar 2012. godine, kada smo imali mesec dana izuzetno niskih temperatura uz lošu hidrologiju moguće i da potrošimo 500 do 600 miliona evra za uvoz struje. A sve smo to mogli da proizvedemo sopstvenim snagama“, zaključuje Rajaković dodajući da su nam reverzibilne hidroelektrane potrebne što pre, jer su u planovima ozbiljne investicije u solarne i vetroelektrane.
„Ja se ne bojim balansiranja“, poručuje on uz to.
Nema mnogo koristi od onog čuvenog „jesam ti rekao“, ali ovih dana Fiskalni savet ima puno pravo baš to da kaže. Još 2019. godine u izveštaju o poslovanju EPS-a Savet je zaključio da je višegodišnje nedovoljno investiranje dovelo do pada proizvodnje električne energije u termoelektranama na ugalj.
Da bi se povećali proizvodni kapaciteti i ispunili standardi životne sredine godišnje investicije EPS-a morale bi biti najmanje 600 miliona evra godišnje. U periodu od 2016. do 2018. godine godišnje investicije iznosile su oko 380 miliona evra, a u pojedinim godinama bile su manje čak i od amortizacije.
Prošle godine, prema izjavi objavljenoj na sajtu EPS-a, v.d. direktora Milorada Grčića, ova kompanija je realizovala ukupno 37,7 milijardi dinara investicija, što je oko 320 miliona evra. To je skoro dvostruko manje od onog što je Fiskalni savet procenio da je neophodno uložiti da bi se obezbedile dovoljne količine struje u budućnosti.
Na pitanje zašto EPS nije investirao u nove kapacitete do sada, pošto je poslednji izgrađen 1991. godine, a trenutno se gradi jedan blok u Kostolcu kapaciteta 350 megavata, verovatno je mnogo odgovora. I ovaj blok se gradi iz kredita kineske državne banke za koji je garantovala država. Ipak, para za uvoz struje EPS izgleda ima pošto je u sred kolapsa ministar finansija Siniša Mali izjavio kako ova kompanija svojim novcem uvozi struju.
Ko će to platiti, EPS ili država je svejedno jer će i u prvom i u drugom slučaju to pasti na teret budžeta.
„Ako i EPS bude sve platio to će se odraziti na profitabilnost, a kompanija mora da uplaćuje deo dobiti u budžet, tako da će i tako budžet to osetiti indirektno.
Naravno, ako se radi o stotinama miliona evra, a nema razloga da ne verujemo ministarki, moguće je i da država nađe neki alternativni način da pomogne, recimo otkupom obveznica kao što je urađeno sa Telekomom ili garancijama za kredite“, ističe ekonomista Goran Radosavljević.
On kaže i da je na EPS prebačen i dobar deo troška za obnovljive izvore energije koji ozbiljno ugrožava profitabilnost ove kompanije. Pored toga EPS uplaćuje i značajne dividende u budžet, a tokom fiskalne konsolidacije od 2016. do 2018. godine uplatio je 250 miliona evra u državnu kasu.
Radosavljević ističe da tu postoji i pitanje upravljanja, a možda i posla za policiju, pošto je teško objasniti kako je blok B1 revitalizovan pre mesec dana, a onda došlo do havarije.
„Da me je neko pre pet godina pitao da li EPS može da propadne, rekao bih nema šanse. Ali sada već nisam tako siguran. Toliko je sistemski uništavan“, zaključuje Radosavljević za Danas.
