Velika radost na terenu i kasnije u svlačionici na najbolji način ukazuje koliko je trijumf protiv Poleta iz Ljubića rezultatom 3:2 bio značajan svima u taboru Budućnost Krušika. Sastav iz Čačka odlično se predstavio na startu sezone, u sastavu ima i dobro poznata imena ljubiteljima fudbala u Valjevu, ali su golovi Rajevca, Pavlovića i Aleksića bili dovoljni da sva tri boda ipak ostanu na stadionu “Park Pećina”.
Akter ove pobede bio je i Nemanja Isidorović, jedan od najmlađih fudbalera u valjevskom sastavu koji je nakon matične Budućnosti, zatim Krušika i Senjaka karijeru gradio u Zemunu.
Rođen je 2003. godine i upravo zbog činjenice da se zajedno sa jednim vršnjakom po pravilima nacionalnog saveza mora naći u startnoj postavi na svakom meču bio je od prvog minuta na terenu. Iako zamenjen u finišu sa klupe je bodrio saigrače do poslednjeg sudijskog zvižduka i već opisanog slavlja.
– Taktički smo ih nadmudrili, prepustili posed lopte, a nakon čvrstog bloka pretili iz kotranapada što se na kraju isplatilo. Oni su čvrsta ekipa, najefikasnija u ligi i u Valjevo su stigli kao jedna od vodećih u prventvu. I do nas su stigle priče da dolaze po sva tri boda što nas je dodatno motivisalo. Istina, u finišu je ponestalo i snage, jer je većina saigrača u prethodnim kolima iznela najveći teret, a nakon nekih odlazaka i trener sada nema veliki izbor igrača. Što se tiče mene, igrao sam na poziciji levog krila, koja mi nije strana, međutim veći deo karijere proveo sam na levom beku. Trener Tupajić je mišljenja da ovako mogu da dam najveći doprinos i trudiću se da i u narednim kolima opravdam poverenje – počeo je priču jedan od najmlađih prvotimaca valjevskog sastava.
Nakon boravka na stadionu u Zemunu i društva koje je stekao u Beogradu usledio je povratak u grad u kojem je načinio prve fudbalske korake. Ne tako lak, pogotovo zbog činjenice da kako priznaje u neformalnom razgovoru svakodnevno viđa ljude koje dobro poznaje, dok je to u prestonici znatno drugačije i interesantnije.
– Odluku u povratku doneo sam samostalno, Zemun je ispao iz Prve lige Srbije i predstavnici tog kluba želeli su da ostanem i igram u nižem srpskoligaškom rangu, kao jedan od dvojice “bonus
grača”. Međutim, predsednik kluba Rodoljub Paunović pratio je moju karijeru i nakon informacije da se ekipa Budućnost Krušika vratila u viši rang želja je bila da zaigram u rodnom gradu. Maksimalno sam posvećen fudbalu, porodica je uz mene i zaista za sada sve protiče na pravi način. Mislim da je za moj uzrast najvažnije da što više igram i provodim vreme na terenu. Naravno, finansijski uslovi su takođe u neku ruku značajni, međutim trening i adekvatan razvoj su trenutno moji prioriteti – jasan je Isidorović.
Specifičnost ove jeseni u taboru Budućnost Krušika jesu i promene na klupi. Mladi sagoovrnik najpre je slušao savete Željka Kovačevića, zatim njegovog dotadašnjeg pomoćnika Đorđa Lazića, dok sada ekipu predvodi Alen Tupajić i sve to za samo sedam prvenstvenih kola. Sudeći po njegovim rečima može se zaključiti ono što se često čuje od mladih igrača, da se od svakog od njih može nešto naučiti.
– Željko je zaista sjajan čovek, atmosfera među igračima i sa njim bila dobra, odlično se radilo, međutim nismo mogli da na pravi način sprovedemo njegove zamisli, koje su se odnosile pre svega na formaciju 4-1-4-1, ubacivanje veznih igrača na bokove i ostale detalje… Na kraju saradnje rekao nam je da zbog privatnih problema nije možda u potpunosti mogao da prenese energiju koju poseduje, ali nema dileme da deo krivice pripada i nama. Zamenio ga je Đorđe Lazić od kojeg sve kreće uzlaznom putanjom, kao pomoćnik znao je Kovačeviću da predoči šta bi možda bilo bolje uraditi i to brzo primenio u svom radu. Morao je na odmor koji je rezervisan ranije i tu je došlo do problema sa rukovodstvom koje ne bih komentarisao, jer nisam kompetentan. Sada je tu Alen Tupajić, fantastičan stručnjak čiji su treninzi drugačiji, svakoga dana vidimo nešto novo i primećujem da je i nekim iskusnijim igračima čudno da se naviknu – kaže mladi fudbaler.
Fudbal je i danas kada su u pitanju dečaci najpopularniji sport, što svedoči i broj klubova koji u gradu rade sa najmlađima. Ni Isidorović ne zaboravlja početke, kada se sa sedam godina prvi put sreo sa obavezama vezanim za treninge, pobede i poraze.
– Počeo sam u Budućnosti gde me je deda odveo kod Predraga Starčevića. Uvek sam igrao sa starijima, brojne turnire, mini – maksi ligu i taj period mi je ostao u lepom sećanju, jednostavno sam uživao u fudbalu. Kasnije, sve je to postalo ozbiljnije, išao sam i na dobro poznate “selekcije” na kojima sam bio u društvu talentovanih vršnjaka. Pet meseci proveo sam i u Krušiku kod Dragana Ivkovića, da bi nakon povratka u Budućnost dobio poziv Senjaka čiji su treneri Simić i Jović primetili moje kvalitete. Predrag Simić je zaista neko ko je imao veliki uticaj na moju karijeru, njegova kritika je uticala da se svakodnevno trudim da budem bolji i način na koji je radio mi se izuzetno svideo. Veliki je profesionalac, bilo da su u pitanju treninzi sa najmlađim uzrasnim selekcijama, ili starijim fudbalerima, praktično od prvog do poslednjeg minuta treninga.
Nakon Senjaka usledio je boravak u Zemunu, gde je proveo četiri godine, stekao brojne prijatelje sa kojima je i danas u kontaktu. Neki od njih bili su rivali i nedavno u dresu čačanskog Borca, a mišljenja je da je u pitanju bio dobar potez, jer u Valjevu ne bi uspeo da napreduje u tom obimu.
– Odlazak sa 15 godina od roditelja nije laka odluka, činjenica da sam prošao probu u Zemunu bila je tada za mene sjajna i nisam razmišljao šta sve to nosi. Bio sam previše stegnut, kako će me saigrači prihvatiti, jer je važilo ono da su Beograđani ipak “namazaniji” u odnosu na vršnjake koji dolaze iz gradova u unutrašnjosti. Ipak, brzo je sve došlo na svoje mesto, nastupao sam za obe kadetske i omladinske selekcije, zatim i seniorski sastav u Prvoj ligi Srbije. Na svakom meču sam dao maksimum, uspeo da postignem i gol protiv kragujevačkog Radničkog, ekipe koja se tada borila za plasman u Superligu Srbije. Igrao sam u poslednjoj sezoni i za omladince u Kvalitetnoj ligi Srbije, mada mislim da je seniorski fudbal značajniji za mladog igrača, bilo da su u pitanju utakmice ili treninzi. Jasno je da se u omladinskoj ligi sa druge strane u dresu Crvene zvezde, Partizana, Čukaričkog i ostalih klubova nalaze veliki talenti, momci koji sada igraju najjače lige u Evropi, međutim sa starijima moraš biti znatno brži i snalažljiviji, što ti bude značajno u nastavku karijere.
Kao iskusne igrače koji su imali uticaj na njegov razvoj Isidorović izdvaja Marka Đalovića, vivšeg saigrača iz Zemuna i aktuelne fudbalere Budućnost Krušika Filipa Rajevca i Ristu Ristovića. Potogovo Rajevca koji mu je pomogao prilikom povratka u rodni grad, gde je takođe bilo potrebno vreme da se oslobodi i pokaže šta zna. Pored njih izdvaja i Stefana Tripkovića, koji je značajan za ekipu i u svlačionici. Na kraju, upitan je i za prognozu daljeg toka sezone i konačan plasman na kraju jeseni.
– Zaista mislim da možemo znatno bolje, jer je jasno da igrači sa kojima treniram imaju kvalitet za tako nešto. Trener Tupajić je istakao da je realno očekivati da budemo između šeste i desete pozicije, a na nama je da ga demantujemo – završio je uz osmeh mladi Valjevac. Prva prilika za tako nešto biće susret za kraljevačkom Slogom, koji je na programu u subotu u 15 časova na Pećini.
