Foto: valjevonadlanu.rs
Hristos nam otvara puteve da bol i patnju doživimo kao izazove.
Proslava Svetih lekara i besrebrenika Kozme i Damjana, zaštitnika lekarske profesije i hrama koji im je posvećen u krugu Opšte bolnice Valjevo, otpočela je predavanjem „Hrišćanski smisao bola i patnje“ psihoterapeuta dr Biljane Pirgić i protojereja Aleksandra Mihailovića u Hramu Vaskrsenja Hristovog.
U čast praznika, priređena je i izložba ikona, radova profesora i studenata Akademije za umetnost i konzervaciju Srpske Pravoslavne Crkve.
Tema bola i patnje svevremeno je aktuelna i predmet je promišljanja kako lekara koji se bave telesnim i duhovnim zdravljem čoveka, tako i teologa i sveštenika, koji iz ugla hrišćanske misli nastoje da pruže celishodne i dušekorisne odgovore onima koji žive u veri i oslonjeni na nju pokušavaju da prevaziđu i u svrhe izgradnje sopstvenih ličnosti iskoriste ova osećanja, koja su nesumnjivo neprijatna i neretko ograničavajuća i destruktivna.
Kada se govori o bolu, govori se o biološkom fenomenu zajedničkom svim živim bićima. Simptom je bolesti, koji opominje i štiti integritet organizma. Nauka nema jednoglasan stav da li je bol afekat, osećaj ili nadražaj. Rađanje čoveka praćeno je bolom prilikom prolaska kroz tesnu utrobu majke i bol je naš pratilac, koji ukazuje na ograničenje i proširenje egzistenije, naveo je protojerej Aleksandar Mihailović, sveštenik iz Požarevca.
Čovek je jedino biće koje ima svest o bolu i može da otkrije njegove razloge. Patnja je, pak, posledica bola i tiče se naše psihe, proizvod je bola koji zadajemo sami sebi i kojeg nam zadaju drugi. Metafizički uzrok bola nadilazi granice medicine i ulazi u sferu religije.
Neki ljudi su bez osećaja za bol, za stradanje drugog, kazao je prota Mihailović. Nadovezujući se na njegove reči, dr Biljana Pirgić je navela da postoje hipersenzitivni ljudi, oni koji intenzivnije reaguju na bol. To se, zapažanje je iz njene bogate psihoterapeutske prakse, naročito vidi u radu sa decom. Deca, koja pate u detinjstvu, postaju preosetljiva dok je izražen posttraumatski sindrom.
Takođe, ljudi koji su bili podvrgnuti hemioterapijama i zračenju teže podnose neke lekarske intervencije. Bol se, navela je dr Pirgić, lakše podnosi kad je prisutan motiv, što je najuočljivije prilikom porođaja- majka ima svest o donošenju života na svet i porođajni bol joj lakše pada.
Jako je važno da razumemo kakav je ko, da ne slušamo samo ono što nam ljudi pričaju o bolu, već da ih u celini sagledamo, da im se posvetimo i doživimo njihovu patnju. Ako se „uhvatimo“ samo za jedan deo, čovek može preterano da reaguje. Kako je govorio Dostojevski, prema ljudima treba da se ponašamo kao da su deca i bolesnici. Dakle, pažljivo- istakla je dr Biljana Pirgić.
Uživanje i bol su dva antipoda, ali jedno iz drugog izvire. Što više, recimo, uživamo u hrani, piću i ležanju, javiće se bol u organizmu. Takođe, izbegavanje toga vodi u bol. Naš praotac Adam je mogao da uživa u Bogu, ali je odabrao čulna zadovoljstva, što je izazvalo pojavu greha i umiranja u svetu. Gospod Hristos je učinio suprotno. Rođen je bezgrešnim začećem, ukinuo smrt i otvorio polje za uživanje u Bogu i večnom životu, rekao je protojerej Aleksandar Mihailović.
Jedno od najdelikatnijih pitanja, koje proističe kada se dotakne tema bola, jeste smrt deteta i mogućnost nastavka življenja roditelja sa tom tragedijom. Istakavši da je jako važno sagledati kapacitet osobe pre gubitka, dr Biljana Pirgić je navela da se taj unutrašnji doživljaj može prevazići ljubavlju i nalaženjem lepote i dobrote u najtežim trenucima, posvećivanju pažnje drugoj deci (ukoliko ih roditelj ima), deljenju sećanja sa ljudima koji su preminulo dete voleli, obeležavanju važnih datuma i sl. Kao hrišćani, imamo svest o tome da je Presveta Bogorodica izgubila svog sina i, s tim u vezi, naša je uteha u Hristu Gospodu, Koji je uzeo na Sebe bol, patnju i stradanje i sve što je On uzeo, to je spaseno, istakao je protojerej Aleksandar Mihailović.
Hristova smrt je promenila smisao smrti. Zato je hrišćanska smrt drugačija od umiranja pre Hrista. Hristovo telo je bilo trošno, ali nije doživelo raspadanje i truležnost. Duša Mu se spojila sa telom i vaskrsao je. Hrišćani umiru drugačije. Bitno je da imamo sjedinjenje sa Njim. On je prisutan i posle Vaznesenja i sve što se desilo Njemu, desiće se i nama. To nam otvara puteve da bol i patnju doživimo kao izazove.
Da budemo čistiji i odemo u večni život- uteha je koju sveštenici pružaju narodu, utemeljena na primerima Svetih Božjih ljudi, objasnio je protojerej Aleksandar Mihailović. S tim u vezi, dodala je dr Pirgić, primetno je u psihoterapeutskoj praksi, lakše je raditi sa verujućim ljudima, nego sa onima koji to nisu. Bog zna šta nam šalje i koliko možemo da izdržimo, a bol nekad pokrene u nama ono čega nismo svesni, zaključila je dr Pirgić.
Zablagodarivši gostima na izlaganju, Preosvećeni Episkop valjevski G. Isihije upitao je gosta iz Požarevca: „Da li možemo da kažemo da na krštenju nužno doživljavamo smrt i zajedno sa Hristom vaskrsavamo?“
Krštenje nije bukvalno umiranje, već umiranje starog čoveka. To se vidi i u samom činu, kada se čovek odriče satane, pogružava u vodu i otpočinje novi život za Hrista. U ranoj Crkvi je bilo mučeništvo, ljudi su kršteni svojom krvlju. To je realističnije nego krštenje u vodi. Danas se, dakle, ne umire bukvalno, krštava se vodom i duhom. Monasi, recimo, umiru za Hrista i vaskrsavaju svakog dana u svom podvigu- odgovorio je prota Mihailović.
Na kraju predavanja gostima je podeljen novi broj časopisa „Besrebrenik“, kojeg izdaje Hram Svetih Kozme i Damjana u krugu Opšte bolnice, a čiji su autori tekstova lekari, sveštenici i istoričari. Takođe, kako je ove godine 150. godišnjica od osnivanja Srpskog lekarskog društva, podeljene su i monografije ove strukovne organizacije.
Pratite nas i delite na društvenim mrežama portal „valjevonadlanu.rs“
