Foto- Crkveni kalendar
Đurđevdan je praznik koji se smatra za granicu između zime i leta, vezano za ovaj dan postoje običaji koji su se poštovali od davnina, a praktikuju se i danas za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve.
Đurđevdan je praznik sa jako mnogo narodnih običaja, ali i magijskih radnji koje su nam ostale od paganskih prekada, vezanih za zaštitu, zdravlje i plodnost
Žene i devojke donesu uveče kući „omaje“ tj. vode sa vodeničkog kola, a u novije vreme sa izvora ili čak i česme van kuće, s namerom da se od njih svako zlo i prljavština otrese i otpadne, kao omaja od kola i nevolja oteče od njih kao voda od izvora! U tu vodu stave različitog bilja a naročito selena, da prenoći, pa se ujutru njom umivaju da „speru“ nevolju.
Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro da će biti plodna godina, a ako na ovaj praznik i sutradan bude padala kiša da će leto biti sušno. Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.
Na đurđevdanskim urancima se mladi opasuju vrbovim prućem „da budu napredni kao vrba“, kite zdravcem „da budu zdravi kao zdravac“, koprivom „da kopriva opeče bolesti sa njim“, i selenom „da im duša miriše kao selen“.
Običaji i verovanja srpskog naroda vezana za Đurđevdan su u narodu svakako postojali i pre nego što je primljeno hrišćanstvo. Sveti Đorđe je svojim praznikom svakako zauzeo mesto starog srpskog božanstva plodnosti Jarila i njegovog praznika.
Uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i ulazne vratnice i kapije. Ovo se čini da bi godina i dom bili berićetni, da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru! Ponegde je običaj da se ovo kićenje zelenilom vrši na sam Đurđevdan pre zore.
Smatra se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile, zbog čega su seljaci palili velike vatre kako bi zaštitili sebe i selo. Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama da bi se sačuvali od grada. Običaji vezani za Đurđevdan se vrše pre izlaska sunca, i to često na reci.
Žene i devojke donesu uveče kući „omaje“ tj. vode sa vodeničkog kola, a u novije vreme sa izvora ili čak i česme van kuće, s namerom da se od njih svako zlo i prljavština otrese i otpadne, kao omaja od kola i nevolja oteče od njih kao voda od izvora! U tu vodu stave različitog bilja a naročito selena, da prenoći, pa se ujutru njom umivaju da „speru“ nevolju.
Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro da će biti plodna godina, a ako na ovaj praznik i sutradan bude padala kiša da će leto biti sušno. Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.
Na đurđevdanskim urancima se mladi opasuju vrbovim prućem „da budu napredni kao vrba“, kite zdravcem „da budu zdravi kao zdravac“, koprivom „da kopriva opeče bolesti sa njim“, i selenom „da im duša miriše kao selen“.
