Datum prenosa moštiju Svetog Vladike Nikolaja, 3. maj, ove godine u manastiru Lelić bio je dan jedne od najvećih duhovnih svečanosti u novije doba. Liturgijsko sabranje je predvodio Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije, uz sasluživanje Visokopreosvećenih Mitropolita vranjskog g. Pahomija, šumadijskog g. Jovana, raško- prizrenskog g. Teodosija, timočkog g. Ilariona, niškog g. Arsenija, budimljansko- nikšićkog g. Metodija, Arhiepiskopa gornjokarlovačkog g. Gerasima i Episkopa buenosajreskog i južnocentralnoameričkog g. Kirila, osečkopoljskog i baranjskog g. Heruvima, šabačkog g. Jeroteja, remezijanskog g. Stefana, starešine Podvorja Srpske Patrijaršije u Moskvi, mohačkog g. Damaskina, topličkog g. Petra, jenopoljskog g. Nikona i domaćina Episkopa valjevskog g. Isihija, kao i molitveno prisustvo Mitropolita zvorničko- tuzlanskog g. Fotija. Sasluživalo je više sveštenika i sveštenomonaha, uz pojanje pevnice i Hora sveštenika, bogoslova i polaznika Škole crkvenog pojanja Eparhije valjevske pod upravom protojereja Branka Čolića, upravnika i predavača škole. Nakon Svete Liturgije, prelomljen je slavski kolač. Patrijarh Porfirije: Ovde sabrani, jesmo deca Svetog Vladike Nikolaja.
Ovogodišnji domaćin ktitorske slave u manastiru Lelić bio je istaknuti muzički umetnik Dejan Petrović. Svečanost je krunisana osvećenjem Doma Svetog Vladike Nikolaja, uručivanjem priznanja svima koji su pomogli ovo bogougodno delo i umetničkim programom inspirisanim delima Vladike Nikolaja i srpskom tradicijom.
Niko kao on nije besedio pod gorom, ni pisao o Bogu i ljudima, idejom Svečoveka prosvetio slovenski svet. Iznad istoka i zapada u Nebeskoj Liturgiji zborio sa Svetim Savom i sabirao svoje katkad zabludele Srbe. Narod kome se svakom metanijom i ispisanim redom davao, u kom je Božjim promislom ponikao, a (ne)voljom njegovih bogobornih vođa prognan i iz kolektivnog pamćenja istrgnut. Vratio mu se potrebniji, čini se, nego ikada pre. U njegov Lelić, iz kog je u osvit dvadesetog veka krenuo na put koji će ga odvesti u osvajanje znanja i najviših akademskih titula na uglednim evropskim univerzitetima i služenje srpskom narodu u zemlji i van njenih okvira. Ove 2026. godine, u manastiru Lelić, zadužbini kojom je sa roditeljima Katarinom i Dragomirom utisnuo najtrajniji pečat ljubavi prema zavičaju, praznik Svetog Vladika Nikolaja sabrao je blagoverni narod sa raznih strana do kojih je doprla njegova arhipastirska pouka.
Ove 2026. od povratka je 35 godina baš koliko je proteklo od njegove zemaljske končine do trenutka u kom će iz Libertivila (SAD) njegove svete mošti „poleteti“ ka otadžbini. Da ostanu kao uteha i nadahnuće zauvek… U liturgijskoj propovedi Patrijarh Porfirije je podsetio na kazivanja o tome da je Sveti Sava zasadio dubok koren pravoslavne vere u našem narodu, te da su onda mnogi prepodobni, sveti, mučenici, jerarsi, znani i neznani iz našeg naroda, ne samo čuvali tu veru i umnožavali je, njome živeli i ostavljali plodove duhovne kojima se danas hranimo. Jedan od onih koga smatraju najvećim posle Svetog Save jeste Sveti Vladika Nikolaj, koji nas je danas sabrao u Leliću, kazao je srpski prvojerarh.
Govoreći o jevanđeljskom odlomku Nedelje raslabljenog (Jn 5, 1- 15) o Banji Vitezdi u kojoj je mnoštvo bolesnika čekalo isceljenje ulaskom u vodu, jednom godišnje uzburkanu anđeoskom silom. Među njima je, ukazao je Patrijarh Porfirije, čovek koji je 38 godina usled sagrešenja bolestan i telesno i duhovno, nemoćan i bez snage da sam uđe u vodu. Gospod ga vidi i prepoznaje u njemu istrajnost i veru da može biti isceljen uprkos tome što „nema čoveka“ usled naglašenog egoizma kod ljudi, odnosno odsustva osećaja za nevolju bližnjeg.
– Često nemamo čoveka koji će da nas razume. Nema nekoga na čije rame možemo da položimo svoju muku, svoju dušu, svoju glavu… Mi se često pitamo zašto nema pomoći ni od koga, a ne pitamo se nismo li svojim postupcima i odnosom prema bližnjima zaslužili da niko na nas ne obraća pažnju- poučio je Patrijarh Porfirije na primeru stradalnika u Banji Vitezdi o životnoj situaciji koja se svakom čoveku može učiniti beznadežnom, kada nema oslonca među bližnjima. Ali, kada nas svi ostave, ako imamo nade i vere- ima čoveka, Bogočoveka i ugodnika Božjih, koji nam pomažu i isceljuju nas, istakao je propovednik potkrepivši svoje reči primerom Svetog Vladike Nikolaja, u kome su bili spojeni molitve i misli, međusobno daleke ideologije i vera običnog naroda sa akademskim teološkim učenjem. Svetitelja, čiji je povratak iz dalekog sveta njegov rodni kraj učinio Banjom Vitezdom.
– Mi danas, došavši ovde, kao ovaj 38 godina bolesni (Jn 5, 1- 15) i mi bolesni od grehova svojih, od strasti, mržnje, zlovolje i netrpeljivosti međusobne, prepoznajući ljubav Svetog Vladike Nikolaja prema Bogu i svom narodu, moleći se zajedno sa njim u ovoj Banji Vitezdi uvek budemo isceljivani. To možemo, ako hoćemo. To možemo, ako imamo vere, nade i ljubavi. Činjenica da smo ovde sabrani pokazuje da jesmo deca Svetog Vladike Nikolaja, deca Svetog Save i samim tim Crkva Hristova i narod Božji- poručio je Patrijarh Porfirije, uz molitvu Svetom Vladici Nikolaju da pomogne da uvek imamo ljubavi kako bismo, zajedno sa svetiteljima, uvek slavili Trojičnog Boga.
Nakon blagosiljanja slavskih darova i lomljenja slavskog kolača, Preosvećeni Episkop valjevski g. Isihije je uputio blagodarje Patrijarhu Porfiriju, braći arhijerejima i saslužiteljima, kao i svima koji su umnožili svečarsku radost lelićkog bratstva i svih njegovih eparhiota. Govoreći o daru Svetog Vladike Nikolaja i njegovih blagočestivih roditelja, manastiru Lelić, Vladika Isihije je naveo da su oni najbolje parče zemlje sa ljubavlju obrađivali, a potom ga prineli svojoj Crkvi, izgradivši na njemu svetinju u kojoj se danas molitveno sabiramo. Ono što je bila njihova očevina, postalo je naša duhovna domovina, kazao je valjevski arhijerej.
Kada koračamo ovom portom, mi gazimo stopama kojima je Sveti Vladika Nikolaj hodio, ali i stopama kojima se uspinjao ka Gospodu. Svaki deo ove lelićke zemlje natopljen je molitvom i blagoslovom onoga koji nas je učio i uči kako se voli Bog i kako se služi narodu. Darujući ovo imanje Crkvi, on nije samo dao zemlju- on nam je otvorio kapiju kroz koju se ulazi u večnost. Ova zemlja, braćo i sestre, dobila je svoj puni sjaj i svoj nebeski pečat pre tačno 35 godina. Sećamo se onog blagoslovenog dana, velike molitve i tihe čežnje, kada su se mošti Zlatoustog Vladike vratile iz tuđine u njegov voljeni Lelić. Pre tri i po decenije krug se zatvorio- Sveti Vladika Nikolaj se vratio tamo gde je prvi put ugledao sunce da tu čeka i opšte vaskrsenje. Taj prenos moštiju nije bio samo fizički povratak „jednog tela“. Bio je to duhovni vaskrs naše Srbije. Njegov povratak bio je znak da Bog ne zaboravlja svoje verne i da se svaka suza u izgnanstvu pretvara u nebeski biser. On nije došao ovde da počiva, već da nas budi- deo je nadahnutog i duboko emotivnog slavoslovlja Vladike Isihija u čast duhovnog gorostasa Srpske Crkve i vascelog pravoslavlja.
Muzej Svetog Vladike Nikolaja, koji je lelićka obitelj, predvođena igumanom Georgijem, uz pomoć brojnih priložnika podigla nadomak manastira, biće mesto u kome će se u čast Lelićkog Zlatousta okupljati na seminarima i tribinama, kao i dom svemu što mu je tokom života pripadalo. Gradnjom ovog monumentalnog zdanja, ostvaren je zadužbinarski zavet Vladike Nikolaja srpskom narodu, koji je on sam bezbroj puta posvedočio, prinoseći Gospodu i svom rodu sve što mu je na duhovnu korist i opstanak, podsetio je Vladika Isihije na dobra dela Lelićkog Zlatousta činjena u dobru i zlu, koja iznova nadahnjuju njihove baštinike.
Za trudoljublje pri činjenju ovog bogougodnog dela, starešinu manastira Lelić oca Georgija Patrijarh Porfirije je odlikovao činom arhimandrita, dok su od Vladike Isihija Patrijarh Porfirije i otac Georgije ovenčani Ordenom Svetog Vladike Nikolaja. Za zasluge za izgradnju muzeja Arhipastirske gramate dobili su veliki dobrotvori: Predrag Jovanović, Saša Krstić, Nevena Lazić, Nemanja Matić, Goran Omerović, Saša Pavlović, Milutin Perunović, Maja Samardžić i Petronije Tejić. Više dobrotvora dobilo je zahvalnice u znak blagodarja na njihovoj na delu iskazanoj ljubavi. Služašči arhijereji darivani su panagijama- replikama panagije Svetog Vladike Nikolaja.
Lepota svečanosti je umnožena nastupom Dejana Petrovića i njegovog orkestra, uglednog frulaša Aleksandra Gašića, koji je svoje umeće na narodnom srpskom instrumentu pokazao zasviravši na fruli koja je pripadala Vladici Nikolaju i kojom je on oduševio svet. Spletom pesama sa Kosova i Metohije predstavio se prof. Marko Tomić iz Valjeva sa svojom pratnjom.
Proslavi praznika Lelićkog Zlatousta prisustvovali su ministar bez portfelja u Vladi Srbije i predsednik poslaničke grupe prijateljstva sa Ruskom Federacijom Nenad Popović, predstavnici Vojske Srbije i Policijske uprave i drugih državnih i gradskih institucija, prijatelji manastira Lelić i verni narod iz različitih krajeva Srbije, okolnih zemalja i dijaspore.
Po završetku svečanosti u Leliću, Patrijarh Porfirije posetio je manastir Ćelije i poklonio se moštima Prepodobnog Oca Justina Ćelijskog, savremenika i satrudnika Svetog Vladike Nikolaja, od koga je potekao prvi glas o njemu kao ravnoapostolnom propovedniku vere Hristove u ondašnjoj Srbiji.
Foto: Eparhija valjevska
Leave feedback about this