мај 30, 2024
Valjevo

Država ne bi trebala da ponavlja greške pri privatizaciji specijalnih bolnica

Podelite post:

 

 

 

 

Foto: Banja Koviljača

Na osnovu iskustva zemalja u regionu, država može da napravi dve greške – da privatizuje državne ustanove u banjama koje rade uspešno i da dozvoli da se u njima ugasi medicina, kaže generalni sekretar Udruženja banja Srbije Vladan Vešković, sa kojim smo razgovarali o tome kako i koliko pitanje vlasništva nad kapacitetima u domaćim banjama utiče na privlačenje investicija u taj sektor.

Trenutno su najprivlačnije turističke destinacije van većih gradova – Kopaonik, Zlatibor, Vrnjačka Banja, Fruška gora, Divčibare i Tara .

Osvrćući se na to da se u medijima često pojavi naslov „banja na prodaju“, a najsvežiji primer su informacije o prodaji imovine preduzeća „Romulijana“ u stečaju iz Gamzigradske banje, naš sagovornik ukazuje da takva terminologija lako može da unese „šum“ u komunikaciju i da čitaocu pruži pogrešnu informaciju.

U konkretnom slučaju, objašnjava, radi se o preduzeću u čijem vlasništvu je hotel „Kastrum“ u Gamzigradskoj banji, dok se pitanja privatizacije odnose na zdravstvene ustanove, odnosno specijalne bolnice za rehabilitaciju u banjama, ističe Vešković. Na naše pitanje da li nerešeno vlasništvo usporava investicije u domaće banje odgovara da zapravo nema „nerešenog vlasništva“.

„Sve bolnice za rehabilitaciju su ili u državnom ili u privatnom vlasništvu. To treba jasno naglasiti, jer pitanje vlasništva nije isključivi razlog za otežano poslovanje malog broja njih. Pre će biti da ih je u nepovoljan položaj stavila država kada je krajem prošlog veka donela odluku da finansira samo polovinu raspoloživih ležaja“, ukazao je Vešković.

Prema njegovim rečima, rezultat takve odluke je to da se od bolnica zahtevalo da razvijaju službu marketinga i prodaje, jer je trebalo prodati slobodne ležaje.

„I ne samo to – ono što država preko Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO) finansira nisu ni plate zaposlenih, energenti, tekuće i investiciono održavanje – oni to moraju da zarade. Ne smemo ni da preskočimo činjenicu da ‘trošak’ medicinske rehabilitacije u banjama iznosi samo 1,75 odsto ukupnih sredstava RFZO, a za taj novac oni svakoga meseca vraćaju na posao između 8.000 i 10.000 radno sposobnih ljudi“, ukazuje Vešković.

Među preduzećima koja još čekaju na privatizaciju, a kojih je ukupno 59, je i osam specijalnih bolnica. Uz napomenu da objava javnog poziva za privatizaciju nije moguća zbog sudskih procesa koje je inicirao Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (PIO) radi utvrđivanja vlasništva, „pauzirana“ je privatizacija specijalne bolnice „Gejzer“ u Sijarinskoj banji, „Merkur“ u Vrnjačkoj banji, zatim Specijalne bolnice u Banji Koviljači, Instituta za lečenje i rehabilitaciju u Niškoj banji, Banji Koviljači, Ribarskoj i Sokobanji, kao i u Bujanovcu i Specijalne bolnice „Zlatibor“ u Čajetini.

 Međutim, stručnjaci kažu da nema primera da je privatizacija nužan uslov za ekonomski razvoj lokalne zajednice.

„Naprotiv, brojni su primeri da su tome doprinela ozbiljna ulaganja u hotelske kapacitete i vanpansionski sadržaj, a dobar primer za to su naše najposećenije banje – Banja Koviljača, Sokobanja, Vrdnik i Vrnjačka. Udruženje banja Srbije decenijama unazad pominje brojne investicione modele, kada su banje u pitanju. Prvi je greenfield model – Srbija ima 500 izvora lekovite vode, zašto je nužno prodati državnu ustanovu? Drugi je javno-privatno partnerstvo, i taj model zadržava u državnom vlasništvu 51 odsto kapitala, zaposlene zdravstvene radnike i terapijske blokove, dok bi 49 odsto vlasništva bilo u privatnom sektoru, koji bi ulagao u smeštaj, velnes, staze zdravlja i slično“, objašnjava Vešković.

Pozivajući se na iskustva zemalja u regionu, uveren je da država može da napravi dve greške – da privatizuje državne ustanove u banjama koje rade uspešno i da dozvoli da se u njima ugasi medicina.

„Poslednjim privatizacijama možemo biti zadovoljni jer su privatizovani rehabilitacioni centri koji su radili otežano ili nisu radili uopšte. Tu mislim na Matarušku i Bogutovačku banju, Zlatar, Kuršumlijsku banju i Vranjsku banju, od kojih je samo poslednja bila poslovno aktivna“, kaže Vešković.

Da bi hotelski kapaciteti u banjama mogli da budu u fokusu investitora svedoči i analiza kompanije CBRE SEE.

Najveći potencijal za investitore u turističke nekretnine u Srbiji je u hotelskoj industriji, a posebno u hotelima lociranim u većim gradovima kao što su Beograd, Niš, Novi Sad i Kragujevac“,u fokusu potencijalnih ulagača su hoteli kojima je akcenat na dodatnom sadržaju, a da su infrastrukturno dobro povezani sa većim gradovima, gde dostupnost auto-puta igra veliku ulogu.

Pratite nas i delite na društvenim mrežama portal „valjevonadlanu.rs“

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

X