мај 30, 2024
Valjevo

Manastir Lelić danas slavi svoju krsnu slavu

Podelite post:

 

 

 

 

„Koje su dve zle stvari o kojima ljudi najradije razgovaraju? Tuđi greh i svoja pobeda.“

Manastir Lelić danas slavi svoju krsnu slavu Svetog Nikolaja Žičkog. Za dan obeležavanja slave uzet je datum prenosa moštiju Vladike Nikolaja Velimirovića iz Libertvila u Lelić.

Sveti vladika Nikolaj (svetovno Nikola Velimirović; 4. januar 1881. Lelić – 18. mart 1956. Libertvil) bio je episkop ohridski i žički, jedan od najistaknutijih teologa i besednika SPC, otuda nazivan “Srpski Zlatousti”, kanonizovan je kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički na prolećnom zasedanju  u maju 2003. godine.

Sveti vladika umro je daleko od svog zavičaja, ali  njegova dela I molitve za sav pravoverni hrišćanski narod nikada nisu utihnule. Odjek njegovih reči bio je motiv da se 12.maja 1991. godine ipak vrati u rodni Lelić. U Beograd su dopremljene 3.maja na današnji dan , a potom su, prošle kroz mesta u Srbiji u kojima je službovao, kao što su manastiri Žiča i Ljubostinja, Tog 12.maja pohranjene su u kripti manastirske crkve koja je njegova zadužbina.

U Valjevu je žitije Nikolaja Velimirovića uglavnom poznato pa i činjenice da je rodjen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. januara 1881. po gregorijanskom kalendaru u selu Lelić nadomak Valjeva. Obrazovanje je započeo u manastiru Ćelije, a potom u Valjevskoj gimanziji, bio je izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju.
Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine. gde je i umro. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika.

Povratak Svetog vladike dočekalo je  na svetoj liturgiji, koju je u Leliću služio tadašnji patrijarh Pavle sa svim arhijerejima SPC, mnogobrojnim sveštenstvom i monaštvom, preko 30.000 ljudi, a bili su prisutni mnogobrojni predstavnici političkog, javnog i kulturnog života. Održana je tim povodom i duhovna akademija na kojoj su govorili Matija Bećković, Nikola Milošević, Amfilohije Radović, Atanasije Jevtić, Vuk Drašković, Milan Komnenić, Danko Popović i drugi.

Episkop šabačko-valjevski Lavrentije svojevremeno je  ispričao sledeću ispovest:”Stalno sam razmišljao kako da mošti Nikolajeve prebacimo u zemlju, i to nisam ni krio. I u tadašnjoj vlasti je bilo ljudi koji su znali veličinu vladike Nikolaja, i pre dvadeset godina, kada je kominizam počeo da popušta, zovnu me tadašnja dva visoka funkcionera i kažu mi: “Vladiko, gledajte da se nekako posmrtni ostaci Nikolaja prebace u otadžbinu, ali nemojte reći da smo vam mi rekli”. Posavetuju me da se obratim Saveznoj skupštini, i ja tako i uradim. Odem u odeljenje za prenos posmrtnih ostataka.  Službenica mi reče da od toga nema ništa, Skupština o tome neće odlučivati, ali videći me valjda razočaranog dodade: “Postoji još jedno riskantno rešenje”, veli ona, “nađite nekog od njegove najbliže rodbine, neka on uputi zahtev, i napišite Nikola Velimirović umesto Nikolaj, možda se neće setiti o kome se radi”. Ja tako i uradim. Krenem da tražim i nađem vladikinog sinovca Tiosava. Ispričam mu o čemu se radi, i on pristane da probamo, pa šta bude. Napišemo zahtev za prenos moštiju Nikole Velimirovića, Tiosav potpiše i predamo ga na pisarnici. Čekali smo sa nestrpljenjem hoće li se ko dosetiti o čemu se radi. Nije bilo straha, već bojazni da nećemo uspeti. Napokon stigne odgovor u kome se kaže da je Tiosavu dozvoljeno da u zemlju prenese mošti svog strica Nikole Velimirovića. Odmah sve organizujemo i napokon avion sa Nikolajevim moštima sleti na beogradski aerodrom. Tek tu je vlast otkrila o kome se radi, nastade pometnja, ali bilo je sve kasno. Javnost je već bila obaveštena i povratka nije bilo.”

Foto: Come To Serbia

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

X