мај 26, 2024
Valjevo

Razgovor Zašto kažeš ljubav? u Valjevu

Podelite post:

 

Četvrtak, 11. april, 18 sati, Moderna galerija Valjevo

Ulaz slobodan

Učestvuju: Dubravka Stojanović, Olga Manojlović Pintar, Ognjen Glavonić

Moderira: Tamara Marković

U četvrtak, 11. aprila u 18 sati, Moderna galerija u Valjevu pretvoriće se u mesto živog i neposrednog dijaloga sa valjevskom publikom svih uzrasta, a posebno sa srednjoškolcima. 

Pozivamo vas da se pridružite istoričarkama, Dubravki Stojanović, profesorki Filozofskog fakulteta u Beogradu i Olgi Manojlović Pintar, saradnici Instituta za noviju istoriju Srbije, te reditelju Ognjenu Glavoniću, autoru filma Teret, koji će uz moderaciju samostalne menadžerke u kulturi Tamare Marković, pokrenuti razgovor i zajedničko promišljanje o tome na koji način su višedecenijski revizionizam prisutan u udžbenicima istorije, ali i u javnom prostoru uopšte, kao i odnos prema spomeničkom nasleđu NOB-a povezani sa porastom nasilja u društvu, a posebno među mladima, kako doprinose međuetničkoj netrpeljivosti i dubokoj polarizovanosti društva.

U državama nastalim raspadom SFRJ snažno je prisutan revizionistički odnos prema prošlosti. Istorijski revizionizam, kao zloupotreba istorijske nauke, namerno i tendenciozno iskrivljava sliku o prošlosti, dovodi do prilagođavanja prošlosti savremenim političkim potrebama, naglašavanju poželjnih i fabrikovanju nepostojećih podataka, selekciji istorijskih izvora, izbacivanju svega što ne odgovara vladajućim političkim idejama i programima. 

Na koje načine se istorija falsifikuje i kakve to posledice ostavlja na naše društvo, a posebno na mlade, biće jedno od knjučnih pitanja tokom razgovora. Pored toga pokrenućemo i brojna druga: Kako revizionistički pristupi u udžbenicima istorije utiču upravo na naše shvatanje sadašnjosti? Zbog čega je važno suočiti se s prošlim događajima, posebno ratovima devedesetih, i kakve posledice ima nedostatak znanja o nedavnoj istoriji? Koju ulogu imaju spomenici i drugi oblici kulturnog nasleđa u formiranju kolektivnog identiteta i sećanja? Koji je bio odnos prema spomenicima NOB-a u jugoslovenskom društvu, a kakav je danas – što u Srbiji, što u drugim bivšim jugoslovenskim republikama? Šta nam taj današnji odnos govori o vrednostima koje kultuvišemo kao društvo? Kakav je doprinos umetnosti i popularne kulture u stvaranju politka kulture sećanja? Zbog čega je važno da postoje autorke i autori koji kroz svoj rad postavljaju pitanja o kojima institucije ćute? 

Kao polaznu tačku za razgovor koristićemo rezultate “Istraživanja i analize skrivenog uticaja na porast nasilja u društvu u Srbiji”, autora Srđana Hercigonje i Milene Berić koje je nedavno objavilo Udruženje KROKODIL.

Šta je kultura nasilja i kako je mi kao društvo negujemo? Zbog čega mladi imaju skromno znanje o ratovima devedesetih i novijoj istoriji uopšte? Koja je propagandna uloga filmova i serija i kako prepoznati pamfletsko u igranim sadržajima? Koliki je i kakav kvalitativni doprinos umetnosti i popularne kulture u stvaranju politka kulture sećanja? Zbog čega je važno da postoje autorke i autori koji kroz svoj rad postavljaju pitanja o kojima institucije ćute? neka su od pitanja na koje ćemo zajedno sa mladima u Pančevu pokušati da odgovorimo.

Posle prvog dela razgovora, umesto klasičnog formata pitanja i odgovora, učesnici će se podeliti u ćaskaonice (chat rooms), gde će na neposredan način nastaviti da pričaju o ovim i brojnim drugim zanimljivim temama sa publikom. Ideja nam je da kreiramo jedan egalitarian prostor u kome nema barijera između učesnika i publike i dobronamernu atmosferu u kojoj bi se svako osećao slobodnim da podeli svoja iskustva i stavove. 

Iz uvoda istraživanja:

Istraživanje koje smo sproveli pokazalo je da su agresija i nasilje u tolikoj meri dominantni u srpskom društvu, da su prodrli u sve njegove pore. Zbog toga je toliko teško identifikovati i mapirati sve njihove „izvore” koji su u ovom radu zbirno označeni kao „kultura nasilja”. Matrica koja služi kao najširi okvir za održavanje „kulture nasilja” identifikovana je – kako u literaturi tako i tokom istraživanja – u zastrašujućim posledicama ratova devedesetih, u traumatičnim iskustvima kojima je srpsko društvo time izloženo ali još i više u pogubnom odbijanju većinskog dela društva da se s traumom suoči. Štaviše, ta trauma, koja poprima oblike društvene anomalije, „hrani” se glorifikacijom ratnih zločina, te održavanjem i aktivnim promovisanjem iskrivljenog sistema vrednosti koji je svojevremeno služio kao kulturna potpora ratovima a i dalje služi kao glavna alatka radikalne negacije počinjenih zločina. Do raskida s ovom dominantom kulturnom matricom te nevidljivim političkim uticajima na porast nasilja nikada nije došlo.

U ovom radu je, zbog aktivne višegodišnje instrumentalizacije mladih od strane državne vlasti, stavljen fokus na samo jednu manifestaciju kulture nasilja, a to su stensili, grafiti i murali, kao relativno nov oblik iskazivanja i promovisanja agresije, pri čemu se ni drugi primeri (poput tradicionalnih, analognih medija, strogo kontrolisanog obrazovnog sistema, kidnapovanih institucija) nikako ne mogu ignorisati. Politička elita koristi upravo ovu vrstu medija (urbane prostore) kao jednu od legitimišućih formula svoje vladavine, jer kroz nju širenje straha i izbegavanje političke odgovornosti postaje pravilo a ne izuzetak, čime se otvara mogućnost dugoročnog ostanka na vlasti i demokratskog nazadovanja.

Zaključujemo da u Srbiji postoji direktan i nevidljiv uticaj države i medija na održavanje specifične i široko rasprostranjene „kulture nasilja” i da narativi u kojima dominira agresivni rečnik doprinose njenom održavanju za šta je zaslužno i nepostojanje strategije za suzbijanje nasilja te da porast nasilja i agresije u društvu, između ostalog, dovodi do porasta femicida. U Srbiji i dalje, od ratova devedesetih naovamo, nasilje je u svim svojim oblicima postalo i ostalo ultima ratio te kao takvo zadržalo visok stepen kredibilnosti kod izabranih političkih elita, njima bliskih medija i, posredno, kod značajnog dela populacije. Smatramo, naime, da nastavljanje politike putem nasilja nikako ne može biti argument protiv sveopšte zastarelosti političkih praksi i nemogućnosti stvarne političke, ekonomske i društvene tranzicije. Indukovano nasilje postalo je bolna svakodnevica građana Srbije.

Celo istraživanje možete preuzeti OVDE.

O projektu Zašto kažeš ljubav a misliš na rat?

Cilj projekta Zašto kažeš ljubav a misliš na rat? jeste podizanje svesti o opasnostima nevidljivog uticaja koji šire politički akteri čime sistematski legitimišu ekstremno desne ideologije s ciljem jačanja nacionalističkih ideja među širom populacijom u Srbiji, a posebno među mladima. Tri decenije nakon serije krvavih konflikata na prostoru bivše Jugoslavije, osuđeni ratni zločinci se, nakon odsluženih kazni u inostranim zatvorima, polako vraćaju u Srbiju gde su prihvaćeni i slavljeni od strane najviših državnih zvaničnika i obasuti medijskom pažnjom prorežimskih medija. Ne čudi stoga što mnogo godina posle nasilnog raspada Jugoslavije, ljudi u Srbiji i dalje žive s tako iskrivljenim stavovima po pitanju negativnog nasleđa devedesetih godina dvadesetog veka. Mladi ljudi pokazuju fundamentalni nedostatak znanja o ratovima i nasilnom raspadu Jugoslavije. Zarobljeni u međuprostoru između etnonacionalnog i kosmopolitskog identiteta, oni predstavljaju glavne mete zloupotrebe i često su pioniri u rukama moćnih donosioca odluka a alatke kojima se služe za promociju retrogradnih, mrziteljskih politika te za otvoreno veličanje osuđenih ratnih zločinaca, promovisanje govora mržnje, pa čak i direktno podsticanje na nasilje svima su, na žalost, predobro poznate (murali, stensili, grafiti) i najzaslužnije su za nikad ranije viđene razmere estetsko-ideološkog zagađenja naših gradova u poslednjih nekoliko godina.

Projekat Zašto kažeš ljubav a misliš na rat podržala je Ambasada Kraljevine Holandije u Beogradu kroz program MATRA.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

X