Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas slave svetog velikomučenika i pobedonosca Georgija – praznik poznat u narodu kao Đurđevdan.
Đurđevdan je druga slava po broju proslavljanja u Srbiji iza Nikoljdana, a među najvećim je prolećnim praznicima.
Nakon što je rano ostao bez oca, Đorđe se seli sa majkom u Palestinu, zemlju gde je živeo i propovedao Isus Hrist. Posedovao je lepotu i stasitost, ali i sjajne moralne osobine: plemenitost, poštenje i hrabrost. Kao takav, nije mogao da ostane nezapažen. Pošto je postao vojnik, na svim ikonama je prikazan kao ratnik na konju, sa kopljem u ruci.
Duboko je verovao u Hrista, pa se suprotstavio čak i samom caru Dioklecijanu, koji je progonio hrišćane. Zbog toga je osuđen na smrt i umro u najvećim mukama. Poznato je da su se na njegovom grobu kasnije dešavala razna čuda, a mnogima koji ga poštuju i slave – javljao se u snovima.
Aždaja na ikoni simbolizuje mnogobožačku silu, koja je „proždirala“ nevine hrišćane. Prema verovanju, pobeda Svetog Đorđa nad njom je zadala smrtni udarac „neznaboštvu“. U pozadini ikone, može da se uoči žena u „gospodskom“ odelu, za koju se pretpostavlja da je carica Aleksandra, žena cara Dioklecijana, i da predstavlja mladu hrišćansku crkvu.
Ovaj praznik smatra se za granicu između zime i leta, praznik vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve.
Za malo koji praznik kod Srba je vezano toliko običaja i verovanja, pa i magijskih radnji.
Na Đurđevdan ne valja spavati, „da ne bi bolela glava“, a ako je neko spavao „onda na Markovdan da spava na tom istom mestu“.
Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro – „da će biti plodna godina“, a ako na ovaj praznik i sutradan bude padala kiša – „da će leto biti sušno“. Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.
Foto: Arhiv
