Neke ljubavi ne počnu poljupcem. Počnu jednom porukom. A onda postanu pitanje na koje ni srce nema odgovor.
Videli smo se samo dva puta. Ipak, postao je deo mog svakog dana. Znam kada će se javiti, prepoznajem njegovu ljubomoru i znam da se iza svake naše svađe krije strah da ne izgubimo jedno drugo. Ali još uvek ne znam da li da mu otvorim vrata svog života.
Nisam ga tražila.
Nisam tražila ni ljubav, ni vezu, ni čoveka koji će mi poremetiti mir.
A onda se pojavio on.
Jedna poruka preko društvenih mreža. Jedan odgovor. Razgovor koji je trebalo da traje nekoliko minuta.
Trajao je mesecima.
U početku smo pričali o običnim stvarima. O poslu, svakodnevici, ljudima, životu.
A onda sam primetila da mu pričam stvari koje ne pričam svima.
Počela sam da mu govorim gde sam.
Kada sam stigla.
Kada odlazim.
Šta mi se dogodilo tokom dana.
A i on je počeo da radi isto.
Kao da smo, bez dogovora, napravili mali svet u kojem postoji samo nas dvoje.
„Gde si?“
Njegova omiljena rečenica.
Ponekad me nasmeje.
Ponekad iznervira.
Ponekad se pitam da li je to pitanje ili prikrivena ljubomora.
Ne voli kada ne odgovorim odmah.
Ne voli kada ne zna gde sam.
Ne voli ni kada se u razgovoru pojavi neki drugi muškarac.
Kaže da nije ljubomoran.
Naravno da jeste.
A ni ja nisam ništa bolja.
Kada se ne javi, pitam se gde je.
Kada odgovori posle dužeg vremena, pitam se sa kim je bio.
Kada spomene neku ženu, pravim se da mi nije važno.
A jeste.
I te kako.
Videli smo se dva puta.
Samo dva puta.
Ali dovoljno da shvatimo da ono što postoji između nas nije samo virtuelno.
Postoji pogled.
Postoji hemija.
Postoji ona tišina koja nije neprijatna.
Postoji osećaj da pored nekoga možete da sedite i ne morate ništa da govorite.
Posle prvog susreta mislila sam da će sve postati jednostavnije.
Nije.
Posle drugog postalo je još komplikovanije.
Jer sada znam kako izgleda kada je pored mene.
I znam koliko mi nedostaje kada ode.
A onda se posvađamo.
Zbog sitnice.
Zbog poruke.
Zbog ljubomore.
Zbog nečega što je neko rekao.
Zbog toga što je jedno očekivalo više, a drugo to nije pokazalo.
U tim trenucima oboje postajemo tvrdoglavi.
Ja kažem sebi:
„Neću mu se više javiti.“
On verovatno sebi kaže isto.
I onda prođe nekoliko sati.
Neko popusti.
Stigne poruka.
Jedna rečenica.
Nekada potpuno obična.
Ali dovoljna.
Ponovo razgovaramo.
Ponovo se smejemo.
Ponovo pričamo gde smo i šta radimo.
Kao da se ništa nije dogodilo.
Ponekad mi kaže da ne može bez mene a ne mogu ni ja bez njega.
Ta rečenica mi ostane u glavi.
Jer nije mala stvar kada ti čovek koga si upoznala preko interneta kaže da se navikao na tebe kao da živite zajedno.
Ali ja ne želim da budem samo navika.
Želim da znam da li sam izbor.
To je razlika.
Velika.
Možda zato toliko analiziram njegove reči.
Možda zato posmatram njegove postupke.
Jer reči su lake.
Teško je ono što čovek uradi kada nema publike.
I zato još uvek držim vrata napola zatvorena.
Ne zato što mi nije stalo.
Baš suprotno.
Stalo mi je dovoljno da se plašim.
Plašim se da ne pogrešim.
Plašim se da mu poverujem, a da on sutra promeni mišljenje.
Plašim se da izgubim mir koji sam godinama gradila.
Plašim se da mi srce ne prokrvari zbog emocija koje su postale jače od razuma.
Plašim se da ne zavolim pogrešnog čoveka, da ne poverujem rečima koje možda neće pratiti dela i da ne otvorim vrata nekome ko će iza sebe ostaviti prazninu.
Ne plaši me ljubav.
Plaši me pogrešna ljubav.
Ona zbog koje srce kuca jače, a duša kasnije boli. Ona koja ti prvo donese nemir, uzbuđenje i osećaj da si pronašao nekoga posebnog, a onda te ostavi da sam sastavljaš delove sebe.
Zato stojim na pola puta između želje da mu se prepustim i straha da ne pogrešim.
Jer srce ume da bude hrabrije od nas.
Ali srce, kada jednom prokrvari, ne zna lako da zaboravi.
A opet…
Plašim se i da ga izgubim.
To je ono što me najviše zbunjuje.
Kako čovek može istovremeno želeti da nekoga pusti bliže i želeti da pobegne?
Možda je odgovor jednostavan.
Kada vam neko postane važan, više niste potpuno sigurni.
Treći susret više nije slučajan.
On bi mogao da bude odgovor na sve ono što mesecima pokušavamo da sakrijemo iza poruka.
Možda ću ga pogledati i shvatiti da je ovo ono što želim.
Možda ću shvatiti suprotno.
Možda će me zagrliti, a sve moje sumnje će nestati.
A možda će baš tada postati jasno da između nas postoji nešto što je mnogo veće od obične privlačnosti.
Ipak, postoji i druga mogućnost.
Da se uplašim.
Da napravim korak nazad.
Da mu kažem da ne mogu.
Da se vratim svom mirnom životu i pokušam da zaboravim čoveka koji je u moj svet ušao kroz ekran, a zauzeo mesto koje nisam planirala da mu dam.
Ne znam šta će se dogoditi.
Ne znam da li ćemo postati par.
Ne znam da li ćemo se još mnogo puta posvađati.
Ne znam da li ćemo se jednog dana smejati svemu ovome ili ćemo se pitati zašto smo uopšte dozvolili da nam neko postane toliko važan.
Znam samo da, kada ne razgovaramo, nešto nedostaje.
A kada razgovaramo, ponekad se pitam da li je ovo početak nečega velikog ili samo najlepša komplikacija koju sam sebi dozvolila.
Zato još uvek nemam odgovor na pitanje ko je on.
Možda čovek kojeg čekam.
Možda čovek od kojeg treba da odem.
Možda ljubav koja još nema ime.
A možda samo lekcija koju nisam tražila.
Telefon ponovo zasvetli.
Njegovo ime.
Gledam ekran nekoliko sekundi.
Mogla bih da se ne javim.
Mogla bih da pustim da zvoni.
Mogla bih da završim ovu priču pre nego što je uopšte počela.
Ali onda uradim ono što sam uradila toliko puta do sada.
Javim se.
I možda je upravo to jedini odgovor koji trenutno imam.
Ne znam da li je on čovek mog života.
Možda ne znam šta nas čeka?
Možda još ne znam da li je ovo ljubav koja će trajati ili samo susret dvoje ljudi koji su jedno drugom promenili dane.
Ali znam da postoje ljudi koji se pojave tiho, gotovo slučajno, a onda u nama ostave trag koji više ne možemo da izbrišemo.
Možda je ljubav upravo to – ne kada prestanemo da se plašimo, već kada, uprkos strahu, odlučimo da još jednom pružimo ruku.
Zato neću više pitati srce šta će biti sutra.
Pustiću ga da samo pokaže put.
Ako je on moja ljubav, neka ostane!
Autor teksta: Gordana Marinković
Foto: valjevonadlanu.rs
Leave feedback about this