Ponekad je tišina mnogo glasnija od hiljadu izgovorenih reči. U njoj se kriju razočaranja, neizgovorena pitanja, potisnute emocije i istine od kojih uporno bežimo. A onda dođe trenutak kada više ne možemo da se pravimo da ništa ne primećujemo. Nečije odsustvo, izostanak poruke ili iznenadna promena ponašanja postaju odgovori koje možda nismo želeli da čujemo, ali smo ih odavno naslućivali. Jer ono što ljudi ne izgovore često najjasnije pokažu svojim postupcima.
Postoje trenuci kada reči izgube smisao, a tišina kaže više nego bilo koje objašnjenje. Ne zato što nemamo šta da kažemo, već zato što smo možda predugo govorili onima koji nisu želeli da čuju. Ćutali smo o razočaranjima, gutali pitanja, skrivali emocije i pravili se da nas ne dotiče ono što nas je duboko povredilo. Ali ništa od onoga što potiskujemo zaista ne nestaje.
Tišina nikada nije prazna. Ona je puna svega što nismo imali snage, volje ili razloga da izgovorimo.
U njoj se skupljaju neodgovorene poruke, neuzvraćeni pozivi, neispunjena obećanja, sumnje koje ne izgovaramo i istine koje uporno pokušavamo da zaobiđemo. A onda dođe trenutak kada i najmanja sitnica pokrene ono što smo dugo držali pod kontrolom.
Jedna poruka u neočekivano vreme, nečije iznenadno interesovanje, slučajan susret ili razgovor koji nas pogodi više nego što smo očekivali mogu nas suočiti sa pitanjima od kojih smo bežali. Zašto se neko javlja tek kada oseti da se udaljavamo? Zašto neki ljudi imaju vremena za nas samo kada njima odgovara? I zašto toliko često tražimo opravdanja za one koji nam svojim postupcima već daju odgovor?
Ponekad nije problem u tome što ne razumemo tuđe ponašanje. Problem je što ne želimo da prihvatimo ono što nam ono govori.
Postoji velika razlika između tišine koja čuva dostojanstvo i tišine koja čeka da je neko primeti. Prva dolazi onda kada shvatimo da ne moramo stalno da se dokazujemo, objašnjavamo i tražimo nečiju pažnju. Druga nas drži zarobljenim u očekivanju da će se neko setiti, javiti, objasniti ili konačno pokazati da mu je stalo.
A možda je najvažnija lekcija upravo u tome da ne moramo zauvek čekati ni osobu ni odgovor.
Kada prestanemo da prvi pružamo ruku, da proveravamo telefon, tražimo razloge za nečije odsustvo i opravdavamo ponašanje koje nas povređuje, počinjemo jasnije da vidimo ljude oko sebe. Neki će primetiti našu tišinu tek kada više ne budu imali našu pažnju. Drugi se neće javiti uopšte. I jedno i drugo govori mnogo više od velikih reči i obećanja.
Ne treba, međutim, svaku tišinu tumačiti kao kaznu, niti svaki izostanak poruke kao dokaz nečijih namera. Ali ne treba ni zatvarati oči pred onim što se uporno ponavlja.
Jer ljudi se ne upoznaju samo po onome što govore, već i po onome što rade kada im ništa ne tražimo, kada nam je teško i kada više ne činimo prvi korak.
Možda će se upravo sada pojaviti ljudi od kojih ništa ne očekujete, dok će oni od kojih ste očekivali najviše ostati daleko. Možda ćete konačno čuti odgovor koji vam niko nije izgovorio. Ne kroz reči, već kroz postupke, odsustvo i promenu ponašanja.
I tada dolazi najvažniji trenutak: odluka da više ne pristajete na odnose u kojima morate da nagađate, čekate i dokazujete svoju vrednost.
Ne jurite one koji su se navikli na vaše prisustvo, a ne primećuju vaše odsustvo. Ne objašnjavajte se onima koji vas razumeju samo kada im to odgovara. I ne mešajte nečiju povremenu pažnju sa iskrenim interesovanjem.
Ponekad je najveća snaga u tome da ne kažete ništa, ne zato što nemate šta da kažete, već zato što ste konačno razumeli šta više ne želite da prihvatate.
Jer tišina nije uvek kraj razgovora. Nekada je početak buđenja, suočavanja sa istinom i povratka sebi.
A kada jednom naučite da slušate tišinu, više nikada nećete morati da molite nekoga da vam rečima objasni ono što vam njegovi postupci odavno pokazuju.
Autor teksta : Gordana Marinković
Foto: valjevonadlanu.rs
Leave feedback about this